Unutrašnja RAM memorija ima par nedostataka – relativno mali kapacitet i gubljenje sadržaja ukoliko prestane napajanje strujom.
RAM memorija obično ima dovoljan kapacitet za podatke sa kojima trenutno radimo. Njen kapacitet se može povećati do određenog nivoa, ali to ni izdaleka ne bi bilo dovoljno (niti isplativo) za sve podatke i programe koji su nam potrebni. Sa druge strane, podaci u RAM-u ostaju zabeleženi samo dok je računar uključen. Ukoliko dođe do prekida napajanja, ako se računar zablokira ili resetuje, podaci će biti izgubljeni.
Spoljna memorija računaru pruža mogućnost snimanja podataka. Ovako snimljeni podaci ostaju zabeleženi i po isključivanju računara, a kapacitet spoljne memorije može biti mnogo puta veći od unutrašnje. Jedini nedostatak spoljne memorije je taj što je ona uvek višestruko sporija u odnosu na unutrašnju.
Odnos računara i spoljne memorije je takav da se ona može istovremeno posmatrati i kao memorija, pošto služi za beleženje podataka, i kao ulazno-izlazni uređaj, budući da računar šalje podatke prema spoljnoj memoriji prilikom snimanja i prima podatke prilikom čitanja.
Prema načinu pristupa podacima, memoriju uopšte možemo podeliti na:
- memoriju direktnog pristupa – vreme pristupa bilo kom podatku je uvek isto – u ovu memoriju spadaju svi tipovi unutrašnje memorije i većina tipova spoljne memorije;
- memoriju sekvencijalnog pristupa – da bi se stiglo do nekog podatka, potrebno je proći kroz sve prethodne podatke i javlja se kod nekih oblika spoljne memorije (npr. magnetna traka).
Prema tehnologiji beleženja podataka, spoljnu memoriju možemo podeliti na:
- papirnu – ovo je oblik spoljne memorije kod koga se podaci beleže na papirima ili kartonima bušenjem ili zapisom koji se može mašinski pročitati – danas se ne koristi za snimanje veće količine podataka (bušene papirne kartice, bar kodovi);
- magnetnu – najtipičniji oblik spoljne memorije, kod koje se zapis obavlja korišćenjem magnetnog sloja (magnetna traka, disketa, hard disk);
- optičku – podaci se zapisuju na mediju na kome se vrši fizička ili hemijska promena koja se kasnije očitava optički (CD i DVD);
- poluprovodničku – podaci se beleže u EEPROM memoriji (flash memorija).
Prema načinu rada sa medijem na kome se vrši snimanje, uređaje spoljne memorije delimo na:
- spoljnu memoriju sa nepromenljivim medijem – medij na kome se snima ugrađen je u uređaj spoljne memorije i ne može se menjati (hard disk, flash memorija);
- spoljnu memoriju sa promenljivim medijem – medij se ubacuje u uređaj kako bi se podaci snimili ili pročitali (disketa, CD/DVD).
Fajlovi i direktorijumi
Bez obzira na tip uređaja ili način zapisa, svakoj spoljnoj memoriji, koja se koristi u današnje vreme, zajedničko je to da se podaci snimaju u obliku niza bajtova koje nazivamo fajl („datoteka“). Radi bolje preglednosti i lakšeg snalaženja, fajlovi su organizovani u logičke strukture preko sistema foldera i podfoldera („direktorijumi“). Ova struktura je suštinski struktura u obliku stabla gde se početni folder, koji sadrži sve ostale, naziva osnovni ili korenski (root) direktorijum.
Svaki uređaj spoljne memorije se pod Windows operativnim sistemom obeležava jednim slovom engleske abecede. Tako su za floppy disk jedinice rezervisana slova A i B, za primarni hard disk slovo C, a ostalim uređajima se dodeljuju naredna slobodna slova.