Informacioni sistem bi mogao da se definiše kao sistem međupovezanih elemenata čiji je cilj čuvanje, prenos i obrada podataka. Nauka koja se bavi proučavanjem informacionih sistema naziva se Informatika.

Informacioni sistem se može implementirati i bez korišćenja računara, međutim, moderne tehnologije (baze podataka, tabelarne kalkulacije, računarske mreže i web) su praktično savršene za kreiranje efikasnih i upotrebljivih informacionih sistema, pa se tako informacioni sistemi generalno uvek vezuju za računare.

Teorija sistema je od posebnog značaja za informacione sisteme – suština je u neprekidnom sagledavanju problema i njegovih delova, kako su oni međusobno povezani i kako sačinjavaju celinu. Prilikom projektovanja sistema uvek se ide ka oblikovanju celine, a ne izolovanih podsistema. Teorija sistema uvodi i pojmove otvorenog, odnosno zatvorenog sistema. Ako je sistem otvoren (poslovni sistemi su gotovo uvek takvi), onda se utvrđuje koliki i kakav je uticaj okruženja. Samim tim, informacioni sistem treba da obezbedi usklađenost sa okruženjem.

Osnovni elementi informacionog sistema su [1]:

• hardver (hardware) – tehničke komponente sistema koje obuhvataju računare i mrežnu opremu;
• softver (software) – aplikacije koje se koriste za čuvanje i pristup podacima, njihovu obradu i distribuciju, kao i sami podaci;
• Podataka
• Procedura – metodi i postupci koji se koriste prilikom rada informacionog sistema.
• Ljudi – ljudi koji koriste informacioni sistem, kao i stručnjaci koji učestvuju u njegovom razvoju i održavanju;

• Ulazni uređaji – služe za pristup računaru i posredstvom njih se zadaju komande, traže informacije, unose podaci ili programi u računar – tastatura, miš, skener, digitalni aparat, čitač bar-koda, digitajzer ..
• Uređaji za obradu (centralna jedinica) – unutrašnja memorija + aritmetičko logička jeninica + kontrolna jedinica
• Izlazni uređaji – služe za saopštavanje unetih odnosno obrađenih podataka – video displeji (monitor, ekran), štampač, ploter, zvučnik.
• Uređaji spoljne memorije – služe za trajno pamćenje i čuvanje podataka i programa -hard-disk, disketa (floppy), CD, DVD, traka

Da bi tehnički deo računarskog sistema  (hardver) mogao da ostvari funkciju obrade neophodano je niz naredbi.

Naredbe se grupišu tako da omogućavaju rešavanje određenog problema.

Softver predstavlja skup svih programa koji upravljaju radom računara i koriste se pri rešavanju problema.

Softver delimo na:

• operativne sisteme – obezbeđuju lako i efikasno korišćenje računara (Windows, Unix, DOS)
• sistemski softver – omogućuju korišćenje tehničkog dela računara i olakšavaju pojedine poslove
• aplikativni (korisnički) softver – rešavaju različite probleme (Word, Excel, Paint)

Podaci su činjenice, oznake, zapažanja nastala tokom nekog procesa.
Podaci su osnovni objekat obrade u računarskom sistemu.
Obrada podataka podrazumeva:

• prikupljanje i unos podataka
• organizacija i čuvanje podataka (skladištenje)
• obradu podataka putem računara (podatak postaje informacija)
• izdavanja rezultata obrade (pregled, štampanje, crtanje…)

Procedure predstavljaju skup podataka  i pravila koja se moraju poštovati i primenjivati u cilju:

• pravilne upotrebe računarskog sistema,
• pravilne obrade podatka,
• rešavanja nekog zadatka pomoću računara.

Ljudi obavljaju aktivnost stvaranja i prikupljanja podataka

• razvijaju nove i menjaju postojeće programe
• kreiraju procedure
• koriste računare.

Razvoj informacionih sistema

Istorijski gledano, informacioni sistemi su prošli kroz nekoliko faza razvoja [1]:

Informacioni sistemi za obradu podataka (DP – Data Processing). Ovo su najprimitivniji informacioni sistemi. Orijentisani su na obradu poslovnih transakcija. Sami po sebi predstavljali su veliki napredak u odnosu na poslovanje bez upotrebe informacionih tehnologija, budući da su uveli automatizaciju u poslovanje (zamena ručne obrade podataka mašinskom) i samim tim povećali brzinu i tačnost. Međutim, kao takvi, bili su orijentisani isključivo na analizu prošlih događaja. Softver za ove sisteme se kreira u klasičnim programskim jezicima, a podaci moraju biti posebno pripremljeni (grupisani i obrađeni) pre unosa u sistem. Ovi sistemi su zahtevali stalnu prisutnost programera i drugih stručnjaka, pošto se sve dešavalo u računskim centrima.

Upravljački informacioni sistemi (MIS – Management Information Systems). Sledeća stepenica u razvoju informacionih sistema nastala je iz potrebe da se obrađene informacije upotrebe za donošenje upravljačkih odluka. Njihov nastanak omogućen je razvojem računarskih mreža i baza podataka. Bave se problemima ekonomičnosti poslovanja, analizom tržišta i cena.

Informacioni sistemi za podršku odlučivanju (DSS – Decision Support Systems). Ovi informacioni sistemi se bave ne samo rešavanjem rutinskih, već i specifičnih problema. Namenjeni su top menadžmentu. Da bi ispunili tu ulogu, moraju biti fleksibilni i jednostavni za korišćenje (unapređen korisnički interfejs, grafički prikaz, elektronska pošta). Upotrebljivi su za donošenje taktičkih odluka, a orijentisani su na sadašnje i buduće događaje.

Ekspertni sistemi (ES – Expert Systems). Najviši nivo razvoja informacionih sistema su ekspertni sistemi. Ekspertni sistemi predstavljaju jedan od produkata razvoja veštačke inteligencije, koji sublimira znanje stručnjaka za neku oblast. Kao takvi, ovi sistemi više ne koriste običnu bazu podataka, već „bazu znanja“ koja funkcioniše zajedno sa pravilima odlučivanja. Ovi sistemi su sposobni da samostalno uče, pamte dobra rešenja korisnika, a kada dođu do nekog zaključka imaju mogućnost i da ga objasne. Koriste se za donošenje najtežih, dugoročnih strateških odluka.

Sledeća lekcija