Internet je zasnovan na klijent-server arhitekturi<\/b> mre\u017ee. To zna\u010di da se na Internetu su\u0161tinski mogu prona\u0107i samo dve vrste ra\u010dunara \u2013 klijenti i serveri. Serveri<\/b> su oni kompjuteri koji sa\u010dinjavaju Internet onako kako ga ve\u0107ina ljudi zami\u0161lja. Uloga servera je da \u201eoslu\u0161kuje\u201c zahteve koje dobija preko mre\u017ee i da ih izvr\u0161ava. Klijenti<\/b> su ra\u010dunari obi\u010dnih korisnika koji se povezuju na Internet i koriste njegove servise. Komunikacija na Internetu funkcioni\u0161e kao razmena pitanja (zahteva) i odgovora, koju iniciraju klijenti.<\/p>\n
Me\u0111utim, osim klasi\u010dnog povezivanja \u201ejedan server \u2013 vi\u0161e klijenata\u201c, postoji i alternativni na\u010din kojim se korisnici Interneta povezuju u svoju internu mre\u017eu. Ovakve mre\u017ee slobodnih \u010dvorova (P2P<\/b> \u2013 peer-to-peer<\/i>) funkcioni\u0161u tako \u0161to su korisnici povezani \u201esvaki sa svakim\u201c preko svojih IP adresa, \u0161to je omogu\u0107eno programima koji su specijalizovani za neku namenu kojoj ovakav na\u010din povezivanja odgovara. Su\u0161tinski, takav program predstavlja istovremeno i klijent i server za druge korisnike. Da bi se neko priklju\u010dio na P2P mre\u017eu, dovoljno je da prona\u0111e jednog korisnika koji je ve\u0107 povezan. Preko ovakvih sistema funkcioni\u0161e npr. sistem za on-line komunikaciju Skype<\/i>, kao i veliki broj programa za razmenu fajlova \u2013 npr. BitTorrent<\/i> klijenti.<\/p>\n
Da bi komunikacija izme\u0111u razli\u010ditih mre\u017ea, ra\u010dunara, operativnih sistema i aplikacija uop\u0161te bila mogu\u0107a, bilo je potrebno uvesti standarde za prenos podataka<\/b>, koji ta\u010dno defini\u0161u na\u010din na koji se zahtevi upu\u0107uju serveru i u kom obliku mogu biti njegovi odgovori. Ovi standardi nazivaju se protokolima<\/b>. Postoje protokoli ni\u017eih<\/b> (npr. na\u010din na koji se paketi prenose od ra\u010dunara do ra\u010dunara kako bi stigli na odredi\u0161te \u2013 IP, TCP, UDP) ili vi\u0161ih nivoa<\/b> (komunikacija web \u010dita\u010da i servera prilikom posete nekoj prezentaciji \u2013 HTTP, razmena elektronske po\u0161te \u2013 POP3, SMTP i sl).<\/p>\n\n
Primer komunikacije klijenta i servera<\/h2>\n
\n
U slede\u0107em primeru je dat deo komunikacije izme\u0111u klijenta i servera putem FTP protokola<\/b> (File Transfer Protocol<\/i>), koji se koristi za prenos fajlova.<\/p>\n
Sa leve strane prikazane su komande koje klijent upu\u0107uje serveru, a sa desne odgovori servera.<\/p>\n<\/div>\n<\/section>\n
Slojni model TCP\/IP mre\u017ee<\/span><\/h2>\n
TCP\/IP u su\u0161tini predstavlja \u010ditav skup protokola koji obezbe\u0111uju funkcionisanje Interneta kao mre\u017ee. Mno\u0161tvo komunikacionih ure\u0111aja, operativnih sistema i mre\u017enih servisa koji po\u010divaju na razli\u010ditim protokolima, zahtevaju fleksibilnost u implementaciji mre\u017enih mogu\u0107nosti ra\u010dunara. Naime, mre\u017ena aplikacija mora biti u mogu\u0107nosti da obavlja svoj zadatak bez obzira na na\u010din na koji je realizovana mre\u017ena podr\u0161ka. Sa druge strane, na ni\u017eem nivou, deljenje podataka na pakete i njihova distribucija kroz mre\u017eu ne zavisi od ure\u0111aja kojim je ra\u010dunar fizi\u010dki povezan na mre\u017eu.<\/p>\n
Za razliku od OSI (Open Systems Interconnection) mre\u017enog modela, koji se sastoji od sedam slojeva (aplikacije, prezentacije, sesije, transporta, mre\u017enog, veze podataka i fizi\u010dkog), TCP\/IP model se sastoji iz samo \u010detiri sloja, kojima su u su\u0161tini obuhva\u0107eni svih sedam slojeva OSI modela. Ti slojevi su: aplikacija, transport, internet i mre\u017ea.<\/p>\n
Mre\u017eni sloj je najni\u017eeg nivoa. To je nivo koji obezbe\u0111uje funkcionisanje mre\u017ee, odnosno povezivanje ra\u010dunara kao fizi\u010dkih entiteta. Ovo je nivo komunikacionih ure\u0111aja (modema, mre\u017enih kartica i sl.) i drajvera operativnog sistema koji obezbe\u0111uju vezu softverskog sistema ra\u010dunara i komunikacionog ure\u0111aja.<\/p>\n
Svaki mre\u017eni ure\u0111aj mora imati jedinstvenu MAC adresu (\u0161to je obezbe\u0111eno posebnim standardima koje mora da zadovolji svaki proizvo\u0111a\u010d mre\u017ene opreme), a ako je nema, kao \u0161to je slu\u010daj sa modemima, dodeljuje im se logi\u010dka MAC adresa. Na najni\u017eem nivou se samo ove adrese koriste za adresiranje, \u0161to omogu\u0107ava da se na istim ure\u0111ajima sprovede bilo kakva mre\u017ena struktura, odnosno bilo kakav model prenosa podataka. U su\u0161tini ovaj nivo se brine samo da paket podataka stigne od jednog fizi\u010dkog ure\u0111aja do drugog.<\/p>\n
Internet sloj vr\u0161i funkcije adresiranja, pakovanja i rutiranja. Na ovom nivou funkcioni\u0161e nekoliko protokola – ARP (prevo\u0111enje IP adresa u MAC adrese), ICMP (pronala\u017eenje gre\u0161aka sistemom kontrolnih poruka) i IGMP (multicast – slanje poruka na vi\u0161e ra\u010dunara). Ipak, nose\u0107u snagu ovog sloja predstavlja sam IP (Internet Protocol) protokol.<\/p>\n
Paketi moraju biti usmereni najboljim mogu\u0107im putem kroz mre\u017eu (rutiranje), do ta\u010dno odre\u0111enog ra\u010dunara (adresiranje) i podeljeni na pakete odgovaraju\u0107e veli\u010dine za svaki segment mre\u017ee (pakovanje).<\/p>\n
Internet sloj podr\u017eava vezu bezkonekcionog tipa. To zna\u010di da se na ovom nivou vr\u0161i provera ispravnosti paketa, ali ne i provera da li su paketi stigli odgovaraju\u0107im redosledom, niti da li su svi paketi stigli. Prispeli paketi se samo prosle\u0111uju vi\u0161em hijerarhijskom nivou, odnosno transportnom sloju.<\/p>\n
Na ovom mestu je vredno napomenuti da je svaki pojedina\u010dni ure\u0111aj povezan na TCP\/IP mre\u017eu (dakle Internet ili intranet) jedinstveno identifikovan sopstvenom IP adresom. Za razliku od MAC adresa, IP adrese su logi\u010dke adrese ure\u0111aja. To je u su\u0161tini jedan 32-bitni podatak, odnosno celi neozna\u010deni broj, \u0161to istovremeno govori da je Internet teorijski ograni\u010den na 4 294 967 295 ure\u0111aja koji mogu biti istovremeno povezani (ovaj broj je naravno ve\u0107i, po\u0161to ra\u010dunari u lokalnim mre\u017eama imaju posebne adrese i nisu direktno vidljivi na Internetu). Ova \u010detiri bajta se zbog lak\u0161eg predstavljanja razdvajaju ta\u010dkom i tako se dobija IP adresa oblika aaa.bbb.ccc.ddd, pri \u010demu svaki od ova \u010detiri broja ima raspon jednog bajta, odnosno dekadne vrednosti od 0 do 255. Svaki dr\u017eavni domen, svaki provajder (ISP – Internet Service Provider) imaju svoje unapred odre\u0111ene adrese i adrese koje mo\u017ee dodeljivati svojim korisnicima (tzv. „IP Pool“). Danas se radi na pro\u0161irenju mogu\u0107nosti IP adresiranja i uvo\u0111enju novog, IPv6 standarda.<\/p>\n\n
<\/div>Slojni model TCP\/IP mre\u017ee. Da bi npr. HTML stranica stigla sa servera, mora najpre biti „omotana“ protokolom aplikacionog nivoa (HTTP). Tako zapakovan dokument se prosle\u0111uje TCP protokolu transportnog sloja koji ga deli na pakete za slanje, adresira na IP adresu i upu\u0107uje na port 80 klijentskog ra\u010dunara. Preko IP protokola se obavlja izra\u010dunavanje putanje i provera gre\u0161aka. Paketi se kona\u010dno prosle\u0111uju mre\u017enom sloju koji se brine oko fizi\u010dkog „putovanja“ kroz mre\u017eu.<\/figcaption><\/figure>\n
Transportni sloj obezbe\u0111uje komunkaciju izme\u0111u ra\u010dunara. Ovaj sloj je na vi\u0161em hijerarhijskom nivou od Internet sloja. To zna\u010di da iz aplikativnog sloja prima kompletne podatke koje treba poslati na odre\u0111enu logi\u010dku adresu. Tu adresu pomo\u0107u DNS (Domain Name Space) servisa, prevodi u IP adresu, a same podatke deli na pakete koje prosle\u0111uje Internet sloju.<\/p>\n
Na nivou transportnog sloja se uvodi i pojam „port“. Portovi omogu\u0107avaju razlu\u010divanje kom servisu je namenjen koji podatak. Neki od rezervisanih i poznatih portova su 21 (FTP), 80 (HTTP), 25 (SMTP), 110 (POP3).<\/p>\n
Funkcionisanje transportnog sloja omogu\u0107eno je preko dva protokola: TCP (Transmission Control Protocol) i UDP (User Datagram Protocol). TCP protokol obezbe\u0111uje siguran protok podataka kroz mre\u017eu, po\u0161to se vr\u0161i provera da li su svi paketi pristigli, kao i ponovno slanje paketa koji nisu. Pouzdanost komunikacije izme\u0111u ra\u010dunara na mre\u017ei, pla\u0107ena je slabijim performansama, po\u0161to je potrebno uspostaviti sesiju izme\u0111u dva ra\u010dunara i vr\u0161iti stalnu razmenu kontrolnih informacija o prispe\u0107u paketa. UDP protokol je sa stanovi\u0161ta brzine prenosa bolji izbor, ali kako uspostavlja saobra\u0107aj bezkonekcionog tipa, nije zagarantovano prispe\u0107e svakog paketa podataka. Ipak i ovaj protokol ima svoju primenu, kada su u pitanju podaci koji ne zahtevaju obavezno svaki detalj, a brzina je od najve\u0107eg zna\u010daja (igre, video, audio…).<\/p>\n
Kona\u010dno, sloj aplikacije, predstavlja navi\u0161i hijerarhijski nivo u TCP\/IP slojnom modelu. Korisnik preko mre\u017ene aplikacije stupa u kontakt preko Interneta. Aplikacija mo\u017ee biti namenjena pregledu web prezentacija, slanju e-mail poruka, \u010ditanju i u\u010destvovanju u news grupama (usenet) i sli\u010dno. Ovi protokoli obezbe\u0111uju dovo\u0111enje korisnikovih podataka u odgovaraju\u0107u formu za slanje. Tako formatirani podaci se dalje prosle\u0111uju transportnom sloju koji se brine o deljenju na pakete i njihovo dalje slanje.<\/p>\n
![\"\"](\"http:\/\/www.webnstudy.com\/graf\/glif-top.png\")
<\/span><\/h2>\n![\"\"](\"http:\/\/www.webnstudy.com\/img\/pic-layers-tcp-sr.jpg\")
<\/div>