Prema definiciji BSA<\/b> (Business Software Alliance<\/i>), „Softverska piraterija je neovla\u0161\u0107eno kopiranje ili distribucija softvera za\u0161ti\u0107enog autorskim pravom. To mo\u017ee biti kopiranje, preuzimanje, deljenje, prodaja ili instaliranje vi\u0161e kopija programa na li\u010dne ili radne kompjutere“.[1]<\/p>\n
Piraterija ko\u0161ta softverske kompanije, ali i dr\u017eavu zbog narastanja sive ekonomije \u2013 crnog tr\u017ei\u0161ta na kome se razmenjuje piratizovani materijal bez pla\u0107anja poreza.<\/p>\n
Prema proceni BSA, u Srbiji je u 2010. godini procenat piratizovanog softvera iznosio \u010dak 74%<\/b>, a njegova procenjena vrednost iznosila je 95 miliona dolara<\/b>. Iako je procenat piratskog softvera u opadanju i dalje je jedan od najvi\u0161ih u regionu. Naravno, svaki podatak treba gledati u svetlu ostalih informacija. Na primer, procenat piratskog softvera u Nema\u010dkoj iznosi niskih 27%, ali taj procenat predstavlja softver u vrednosti od 2 milijarde dolara. U svetu se procenjuje da je ukupna vrednost instaliranog piratskog softvera oko 59 milijardi dolara<\/b> \u2013 \u0161to u stvari predstavlja \u0161tetu koju trpe softverske kompanije. Stopa piraterije je uobi\u010dajeno korelisana sa niskim standardom i siroma\u0161tvom.[2]<\/p>\n
Kanali kojima se naj\u010de\u0161\u0107e \u0161iri piratski softver su:<\/p>\n
Jedan od naj\u010de\u0161\u0107ih oblika piraterije je kupovina jedne licence (jednog „originala“) i njegova instalacija na vi\u0161e ra\u010dunara<\/b>. Licenca je uvek jasna po tom pitanju \u2013 nemogu\u0107e je zaobi\u0107i zakon i kasnije se praviti „neve\u0161t“.<\/p>\n
U borbi protiv piraterije prvi na udaru su prodavci ra\u010dunarske opreme i preduze\u0107a. Metodi kojima se koriste nadle\u017eni organi su klasi\u010dna prijava i tzv. „la\u017eni kupac“ (kada se na kupljenom ra\u010dunaru proverava da li postoji instaliran piratski softver). Generalno, pirati su dobro organizovani i tehni\u010dki obrazovani. Profit koji se zara\u0111uje na prodaji piratskog materijala \u010desto nadma\u0161uje \u010dak i trgovinu drogom ili oru\u017ejem.<\/p>\n
Malo te\u017ei slu\u010daj predstavljaju tipovi piraterije kod kojih ne postoji tok novca koji se mo\u017ee pratiti. U pitanju su svi piratski sadr\u017eaji koji se mogu prona\u0107i besplatno putem Interneta. Na P2P mre\u017eama po\u010dinioci su mnogobrojni \u2013 svako ko zapo\u010dne proces preuzimanja (download<\/i>) istovremeno postaje i njegov primalac (leecher<\/i>) i delilac (seeder<\/i>). Ovakav proces se mo\u017ee pratiti stalnom kontrolom sadr\u017eaja Internet saobra\u0107aja svih korisnika, \u0161to nas uvodi u podru\u010dje naru\u0161avanja privatnosti i slobode komunikacije.<\/p>\n
Rizici koje uklju\u010duje nabavka piratskog softvera su:<\/p>\n
Zakon o autorskom i srodnim pravima je jasan kada ka\u017ee da \u0107e biti ka\u017enjeno svako lice koje neovla\u0161\u0107eno objavi, zabele\u017ei, umno\u017ei ili javno saop\u0161ti autorsko delo ili ih stavlja u promet, daje u zakup ili poseduje umno\u017eene u komercijalne svrhe<\/b>. Me\u0111utim, kr\u0161enje zakona nije samo piraterija. Zabranjeno je i kori\u0161\u0107enje piratskih kopija, uklanjanje za\u0161tite, kao i prodaja, reklamiranje i komercijalna upotreba svakog ure\u0111aja \u010dija je svrha zaobila\u017eenje tehnolo\u0161kih mera za\u0161tite.[1]<\/p>\n
Kod nas se proverom legalnosti instaliranog softvera bavi Poreska uprava<\/b>. Prva mera koja se sprovodi protiv prekr\u0161ioca je davanje roka u kome mora biti izvr\u0161ena legalizacija softvera. Ako prekr\u0161ilac to ne uradi ili ne podnese dokaze o izvr\u0161enoj legalizaciji, protiv njega se podnosi prekr\u0161ajna prijava ili prijava za privredni prestup. Ovakav na\u010din uvo\u0111enja u legalne tokove je samo privremena mera \u2013 u budu\u0107nosti, prekr\u0161iocima ne\u0107e biti pru\u017eana mogu\u0107nost legalizacije, ve\u0107 \u0107e se odmah podnositi prijave<\/b>.<\/p>\n